ВРЕМЕПЛОВ – 50 СЈЕЋАЊА НА ВРТИЋ

Босиљка Гудељ, бивша директорица
„У вртићу сам радила од 1978. године. Моје прво звање васпитача сам стекла у средњој школи у Новом Саду, гдје сам завршила петогодишњу школу за васпитаче. Тај позив ми је одувијек био привлачан јер сам вољела рад са дјецом. Када сам дошла у вртић, услови су били јако лоши. Биле су само три дјечије собе, а потреба у овом граду је била далеко већа за пријем дјеце. Тако сам имала дуг период муке и напора да прогурам доградњу вртића. То је ишло јако тешко јер није било разумијевања, а ни новца. Након седам година (1982.) реновирали смо и проширили капацитете. Прве године након реновирања био је огроман прилив дјеце – капацитет је био дупло попуњен (било је око 184. дјеце), а и то је било изнад свих могућности, јер постоје стандарди у оквиру смјештаја дјеце у предшколској установи. Двориште је такође било тијесно али носили смо се са тим јер су потребе тако налагале.“

Добрица Радовић, бивши директор
„Након вишегодишњег рада у овој установи, остала су само лијепа сјећања на оне малишане ведрих погледа, пуних маште, смијеха и радости. Памти се вријеме проведено са њима, са зајдничких путовања и излета, манифестација, маскенбала, заједничких љетовања, спортских такмичења и сл. Све то је заиста тешко ставити у једну реченицу. Ипак, велика сатисфакција рада са дјецом јесте што данас пред собом видите одрасле, веома добре и успјешне људе. У установама овога типа, ви сте ипак неко ко чини прву десницу у њиховом образовању. Наравно, моја сјећања сежу и за моје драге васпитаче, за које сматрам да су најзаслужнији за њихово одрастање, образовање и васпитање. Сјећам се рада у сали, тих лица и погледа приликом довођења дјеце и послије неколико мјесеци када их опет видим радосне и веселе, а у почетку плачљиве и тужне. Углавном тај рад ће засигурно остати дубоко урезан у моја сјећања јер је то био и најљепши и најдражи дио искуства у мом радном вијеку.“

Бранислава Пешић, бивша васпитачица
„Те 1964. године, била су упослена три радника: Марија Бјелица је била управник (и водила је једну групу), куварица Зор Вукадин и спремачица Стана Вуковић. Врло брзо се указала потреба да се прими једна васпитачица, како би Марија могла обаљати своје управничке послове. Ја сам примљена и са радом сам почела 1. септембра 1968. године (тада сам имала 23. године).  Са мном је тада примљена и Драгица Вукадин – иако је конкурс био предвиђен за једног радника. Ово је био мој први посао и почетак мога рада. Било је веома мало дјеце (од 25-30), тако да смо направиле две мешовите групе. Услови рада, такође нису били као што су данас. Ми смо се сналазиле у раду, што би се рекло „помоћу штапа и канапа“. Иако смо по професији биле учитељице (а тада је било веома мало васпитача јер је школа за васпитаче тек почела да ради), инспектори који би дошли у посјету вртићу, били су задовољни нашим радом. Једина замерка, која је можда могла да нам се припише, јесте та да се осећало да смо учитељице, због чега смо можда мало више тражиле од деце – нарочито код нижег узраста (од 3-4 год.). Ово смо се трудиле да временом исправимо и применимо у раду. Сећам се и да смо тада имали један синтисајзер и грамофон, које смо користиле и Драгица и ја, често чекајући једна на другу. Од помоћних дидактичких средстава имале смо још једну кућицу, коју смо често користиле са децом. Међутим, лепо смо се слагале и сарађивале, потпомажући једна другу и тражећи литературу за стручно усавршавање. Родитељи су такође били јако задовољни, а наша запажања су била да, што су родитељи били више образованији, имали су веће разумевање за нас – била је боља сарадња, док су много захтевнији били они родитељи, који са нижом школом или без школе. Мислим да сам се у свом раду итекако доказала…“

Драгица Вукадин, бивша васпитачица
„Ја сам у вртићу радила од 1968-1972. године. Касније сам радила као учитељица у школи. Тада када сам се ја запослила, била је само једна васпитачица, једна управница, једна куварица и једна чистачица – која је такође и набаљала храну. То су били почеци вртића. Није било ни много дјеце – отприлике 30-40, која су била распоређена у двије групе. Било је јако тешко, није било дидактичког материјала. Сјећам се да смо се тада сви радовали када смо успјели купити синтисајзер (или хармонијум како смо га звали), а како смо Бранкица Пешић и ја знали да свирамо (нешто најосновније), анимирали смо дјецу кроз пјесму и пјевање. Сви ми смо чинили један тим и владала је одлична атмосфера.“

Мира Кунарац, бивша васпитачица
„Запослила сам се са 20 година (1972. год.). Вољела сам тај позив и рад са дјецом. У то вријеме није било довољно дидактичког материјала тако да смо ручно правиле и то углавном играчке од крпа. У том послу су нам често помагала и дјеца, што је и за њих било интересантно. Раније су групе веће, да би се пред рат знатно смањиле. У вријеме рата, када је вртић био затворен, чувале смо колико смо могле просторије обданишта. Сјећам се да смо тада радиле са дјецом од 4 године и водиле смо их све до поласка у школу. Дакле, имале смо свака своју генерацију.“

Милинковић Ковиљка, бивша васпитачица
„Ја сам кратко радила у вртићу – неке три године. Међутим, сва сјећања су још увијек свјежа и радо се сјетим тих дана. Били смо у склопу школе „Иван Горан Ковачић“ и било је свега шест жена: васпитачице, његоватељица и спремачица. Иако смо на неку руку биле препуштене саме себи, све је фукнционисало. Ја сам вољела да радим са дјецом (учитељица сам) и било ми је фино. Можда сам мало превише била одговорна у свом раду… Једне прилике – једна старија спремачица (Вуковић Стана) ми је рекла: „ако мислиш добро себи, бјежи одавде!“ То је било због тога што сам превише бринула! Сјећам се да су радијатори били незаштићени – вентили нису имали поклопце и ја сам се бојала, играјући се са дјецом, да се неко од њих не повриједи. Заиста је било је тешко и услови су били тешки. Међутим, када је човјек млад онда може све да истрпи! Доста смо радили са дјецом – приредила сам изложбу са дјецом, која је била одлично прихваћена (у питању је било поврће и воће)…“

Станојка Матовић, бивша васпитачица
„Ја сам радила у вртићу од 1974. до 1978. године. Тада је обданиште неопремљено и врло тешко је било радити са дјецом. Нисмо имали дидактичком материјала и нисмо имали са чим да забавимо дјецу. Биле су двије велике сале и било је много дјеце – двије групе по око 60 дјеце. Само смо могли организовати друштвене игре са дјецом јер је било немогуће радити са тако великим бројем (још поготово ако знате како треба радити, а то не можете да употријебите на дјелу). Од крпа смо заједно са дјецом правили разне играчке како би бар мало испунили радни дан дјеци. Директор Завода за обданишта није имао слуха и сваки пут када би тражили да се издвоје средства за набавку опреме, то је било као да смо тражиле да нам да новац из свога џепа. Према томе, иако сам јако вољела дјецу, гледала сам да напустим то радно мјесто…“

Сабахета Боровина, бивша васпитачица
„То је био период који је био изузетно радан, лијеп, добар… Биле су три групе: млађи, средњи и предшколци. Групе су биле обимне, преко 30-торо дјеце. Вртић није могао примити толики број, колико је било заинтересованих. Без обзира на велики број дјеце, није било никаквих проблема – како са дјецом, тако ни са њиховим родитељима. Што се тиче колектива, био је на нивоу – одлично смо сарађивали и много смо радили. Са дјецом смо припремали приредбе поводом обиљежавања празника, одржаване су многе манифестације, ишло се и на излете у Пионирски центар, који је тада припадао нама. Сале за дјецу нису биле претјерано опремљене, али се из године у годину ситуација побољшавала. У то вријеме смо и доста ручно радили – биле смо креативне, шиле смо и везле разне фигурице – чиме смо надопуњавале оскудни дидактички материјал.“

Милена Зеловић, бивша васпитачица
„У вртићу сам радила од 1986. године па све до одласка у пензију ове године. Од тада па до данас, много тога се промијенило наравно на боље. Сјећам се да ми нисмо имале играчака тако да смо их правиле – по сјећању или ако би видјели у некој књизи. То смо обично радиле заједно када би дјеца спавала. Занимљиво је да су дјеца посљератних ганерација, за разлику од ранијих била доста комуникативнија и отворенија. Дјеца су толико била креативна да су ми често давали идеје шта да заједно урадимо или како да се играмо.“

Војка Давидовић, бивша васпитачица
„У вртић сам дошла 1987. године и радила сам све до почетка рата. Сјећам се да ми је тада било необично да се све радило групно. У школи се обично дигне рука, а овдје је са свима одједном требало да се ради. Знам да сам себи постављала питање да ли ћу икада моћи да се навикнем. Међутим, љубав према дјеци – нарочито оној мањој је све то надмашила и брзо сам се уклопила у рад. Ја сам са дјецом све радила, чак и играчке које смо тада израљивали, правили смо их са дјецом. Они су највише вољели да раде са пластелином, али је проблем био што те фигурице нису могле да трају јер су и друга дјеца морала да се играју са истим пластелином.“

Миланка Јокановић, васпитачица
„У вртићу сам радила непосредно пред рат. Што се мене тиче мени је било јако лијепо и сви су ме одлично прихватили. Ја сам радила заједно са Миром Ковачевић. Моје искуство у раду је било прелијепо и заиста могу рећи да смо радили са много ентузијазма и да смо се много трудили – нарочито како би надомјестили недостатак дидактичког материјала. Сјећам се да смо од папира у боји и крпа правили шешире за игру са дјецом.“

Бранка Крешић, бивша васпитачица
„У вртићу сам почела радити 1995. године на самом завршетку рата. Тај почетак мога рада ми је остао веома упечатљив јер када сам пошла, мајка ми је рекла молим те покажи се на послу како би оставила утисак. Када сам дошла, ми смо цијели дан рибале итисоне и припремале вртић за рад – тако да је то био мој први радни дан у обданишту. Тог дана смо нас двије дошле са завршеном школом за педагога, а пошто сам ја знала да свирам хармонику, мени су изашли у сусрет и добила сам запослење.“

Вуковић Загорка, бивши педагог
„Настојало се, голико год је то било могуће, да се дјеца повежу за друштвеном средином и да се максимално ангажују. Ја сам осмислила и водила дјечије емисије, под називом „Цицибан“, које су се емитовале на програму радија Фоча. Емисије су ишле једном седмично – четвртком у трајању од 45 минута. Долазили су људи са радија и снимали смо у вртићу. По реакцијама људи, који су их слушали, сазнали смо да су биле одлично прихваћене и да су им се допадале. Дјеца су била јако расположена да одговарају на разне теме, као нпр.: шта је сан, шта је то љубав, шта је пријатељство и др. Свакој теми била је посвећена једна емисија. У емисијама су чествовала дјеца која су била слободнија у комуникацији (зрелија), дакле дјеца старијег-предшколског узраста…“

Милена Ћаласан, бивша медицинска сестра
„Мој први радни дан у вртићу био је 10. септембар 1970. године, а радила сам пуних 40 година. Завршила сам медицинску школу, али ме је увијек привлачио рад са дјецом. Јако сам вољела дјецу и са великом љубављу сам радила са њима. Највише сам вољела рад у јаслицама, али ми се та жеља испунила тек пред крај мога рада. Сјећам се дивних тренутака проведених са дјецом: од тога да вам трче у загрљај, да вам тепају, да траже да их успавате на крилу, да им читате… Исто тако, било је тешко радити са великим бројем дјеце – у јасличкој (мјешовитој) групи сам имала дјецу од годину ипо и дјецу од три године. Требало је ускладити потребе и задовољити различите узрасте дјеце.“

Јовановић Олгица, бивши сарадник вртића
„Ја сам у обданишту радила волонтерски са дјецом, и то у времену када је мој син био у вртићу. Пошто смо супруг и ја радили (муж је био војно лице са послом у касарни у Устиколини), имали смо релативно добра примања за то време. Услов је био да се у вртић могу примати само деца родитеља, који су били слабијег материјалног стања. Због тога, наша деца нису долазила у обзир. Међутим, како сам ја радила преко пута вртића у Нижој музичкој школи (моја учионица је гледала у вртић), договорил сам се са тадашњом директорицом – Босом Гудељ (нас две смо заједно радиле и у Устиколини) да предајем музичко деци, а да за узварат приме мог сина у вртић (то је било између 1983-86). Тако је и било… Што се тиче деце, она су одлично усвајала наставу – од учења песмица до певања. Часове смо имали два пута седмично, а ја сам увек носила своју хармонику из школе, јер вртић није имао ноте нити инструменте. Обично би се договорила са директорицом и васпитачицама, које песме би ишле за одређени празник, а затим би их ја спремала са децом…“

Горан Петровић-Сова, бивши корисник
Када је у питању тај мој дио живота који сам провео у нашем чувеном фочанском обданишту, морам признати да га памтим по доста суза. Прво, устајање рано ујутру, плач. Друго, велики одмор у О.Ш. Иван Горан Ковачић – период кад са друге стране ограде наидје старија сестра, па мени криво што не могу са њом, опет плач. Треће, ручак. Увијек сам био размажен и склон биркању хране. Као такав, најчешће ми се није свидјала храна коју сам морао јести. Наравно, плач. На овом мјесту бих поменуо анегдоту везану за мој доживљај “Војничког пасуља” и усхићења широких дјечијих маса које би услиједило после првих мирисних наговјештаја из кухиње омиљеног им јела. И дан данас ми у глави одзвања хорско скандирање “ВОЈНИЧКИ ПА-СУЉ, ВОЈНИЧКИ ПА-СУЉ!” којем су дјеца прибјегавала непосредно уочи ручка. Ја га, логично, нисам волио. Медјутим, да не бих испао изрод, заједно са осталом дјецом сам се и сам дерао “ВОЈНИЧКИ ПА-СУЉ”, а у себи мислио “КО ЛИ ТЕ НАПРАВИ ОПЕТ, ДАБОГДА СЕ У ЗРНО ПАСУЉА ПРЕТВОРИО”. Гдје сам оно стао… Ах, да. Четири, период за спавање. Наравно да сам одбијао да спавам. Па ме ишибају. Па онда лежање у кревету од два сата са жмирењем назор. Уз плач, наравно. Ипак, гледајући из данашње перспективе, могу закључити да је боравак у обданишту један немјерљиво вриједан период мог одрастања. Тамо сам научио да САМ перем руке, да САМ слажем пиџаму, да САМ обујем патике. У обданишту су се зачела бројна другарства, од којих нека трају до данашњег дана и трајаће вјероватно читав живот. И, оно, најважније, у обданишту су нас учили да будемо лијепо васпитана дјеца која поштују старије и знају да кажу “хвала”. Обданиште ме је припремило за школу, али и за живот. И, на крају крајева, почело стварати од мене човјека какав сам данас.

Јелена Чанчар, бивши корисник
„Не могу се баш похвалити да сам вољела ићи у обданиште, али не због самог одласка и дружења са дјецом, колико због обавезног спавања – што ја никако нисам вољела (а по причи мојих родитеља, тада сам већ престала да спавам по дану). Можете сада замислити како је било досадно дјетету да лежи, а које је, опет, било прилично активно и живахно! То су били неки први утисци, мада сам се касније навикла… Знам да смо припремали приредбе за Нове године и да сам вољела да учествујем у њима. Пјевала сам у хору, рецитовала сам, а имали смо и ритмичку групу – вјежбали смо да играмо. Са том приредбом би се касније представљали нашим родитељима и Деда Мразу, када би наступио врхунац – добијање поклона! У вртићу сам почела да рецитујем, да би се касније тиме бавила и у основној и средњој школи, али и на факултету. Сјећам се да смо у вртић ишли и суботом, јер је тада радио због нас – дјеце чији су родитељи имали радну суботу. Та субота је била посебно занимљива јер нас је тада било мање, а сви смо били заједно – нису нас дијелили по салама.“

Петар Јашић, бивши корисник
„У вртић сам ишао од 1974-76. године. Сјећам се да сам се тада (1975.) заљубио у другарицу из вртића Лејлу Пилав и да сам – чини ми тада, могао умријети. Никад нисам хтио да једем купус и боранију. Упечатљиви су ми и сусрети са Деда Мразом. Како бих избјегао спавање, лагао би да ће доћи отац по мене и да морамо ићи на пут.

Сања Кулић, бивши корисник
„У обданишту сам била између 1976-78. године. Васпитачица је била Ковиљка-Кока Милинковић. Сјећам се игре у дворишту испред вртића – љуљашки, тобогана… Међутим, ми смо се играли и старих игара: гање и жмире. Сјећам се Деда Мраза и пакетића и да се нисам бојала (иако су се други бојали). Када су били оброци, ја сам се увијек жалила да ме боли стомак како бих избјегла да једем, али би ми говорили да ће ме престати ако једем. Такође су нам пуштали цртане филмове, који су трајали по неколико минута и тада би сви сједили на поду у великој сали и гледали.“

Станислав Радановић, бивши корисник
„Сјећам се да смо једне прилике били у Устиколини и да нам је војска дала опрему да разгледамо. Оно што ми је остало дубоко урезано у сјећање јесте када ме је један војник подигао на рамена и дао ми своју капу. Чак је остало забиљежено на јеној од фотографија како поздрављам. Исти тај војник је касније, када је војска долазила код нас у вртић, поново дао капу да се играм. Ето то је на неки начин (а и ујак ми је био војно лице) опредјелило мој даљи живот: завршио сам војну гимназију и војну академију (војно-технички смјер) у Београду. Сада радим у хеликоптерском ескадрону у Рајловцу као војни инжињер.“

Игор Јањић, бивши корисник
„Ја сам у вртићу био у периоду од 1976-78. године. Сјећам се наших васпитачица – г. Милене Ћаласан и Мире Кунарац, које су се бринуле о нама. Нарочито су ми биле привлачне прославе Нових година и долазак Деда Мраза, као и добијања поклона јер смо били добри током године. Обилазили смо и Музеј у Фочи, касарну у Филиповићима у Устиколини, а водили су нас и у Доње поље да се играмо.“

Сандра Цвијетић, бивши корисник
„У обданиште сам ишла са шест-ипо година (1969. год.). Оно што ми је остало урезано у сјећање и што ме увијек насмије јесте тренутак када бисмо ручали. Сјећам се велике порције пире кромпира и гулаша (можда зато што сам ја била мала) и тете Стане куварице. Такође се сјећам и приредби и да сам вољела да плешем, правили смо честитке за прославе 8. марта.“

Ненад Ковач, бивши корисник
„То је било јако давно, прије 40. година. У обданишту сам био смо годину дана – шк. 1977/78. Моја мајка је тада радила као васпитачица у обданишту тако да сам и ја ту био. Сјећам се да смо имали једну кућицу у којој смо сви вољели да се играмо. Такође се сјећам свог првог сусрета са Деда Мразом и добијања поклона. Углавном сам се највише дружио са мојим комшиницама из зграде.“

Бранка Драгичевић, бивши корисник
„Ја сам у вртић ишла око годину ипо дана, у периоду од 1986-87. године. Васпитачице су ми биле Невена и Сабахета. Тај период ми је остао у јако лијепом сјећању. Оно што ми је нарочито остало у сјећању јесте да ме је директорица Боса Гудељ изабрала да испред обданишта носим Титову штафету, заједно са неколико ученика из Средњошколског центра у Фочи. Од силне узбуђености нисам спавала цијелу ноћ. Знам да смо отишли у Сарајево и да је била огромна гужва и да нисам успјела да је носим, иако су је други (старији) ученици носили. Међутим, без обзира на све, тај дан је за мене био веома важан и управо овај догађај је за мене остао као прва асоцијација на обданиште.“

Жељко Миловановић, бивши корисник
„У вртић сам ишао од 1986-88. године, а васпитачице су ми биле Војка и Невенка. Сјећам се да смо често имали радионице у којима смо цртали са васпитачицама, да смо припремали приредбе за родитеље. Такође се сјећам и одлазака у касарну у Филиповиће и посјете војника вртићу. Увијек када је било лијепо вријеме играли би се испред вртића у дворишту.“

Огњен Бегенишић, бивши корисник
„Сјећам се да нисам претјерано волио да идем у вртић. Био сам немиран, тврдоглав и живчан. Када би ме родитељи довели, хватао би се за зид – они би ме вукли, а ја би се дерао: Хоћу са Дадом! Када се сада присјетим тог времена, упознао сам доста другара и другарица са којима се и дан данас дружим. Нисам волио да спавам поподне, и обично бих устајао, а васпитачице би ме хватале и ружиле. Глумио сам у једној представи, када ме је сасвим случајно ангажовала директорица Боса Гудељ. Научио сам текст и на Нову годину пред родитељима, са другарицом смо глумили басну лисица и пијетао. Тако да су то уједно били моји први умјетнички кораци…“

Марина Нововић, бивши корисник
„Са четири године сам кренула у вртић (1987.) и била сам све до поласка у школу (1991.). Васпитачица ми је била Сабахета, која је тада важила за најстрожијег васпитача. Сјећам се да ми је било необично када сам уписала школу и да сам дуго времена након наставе, обавезно свраћала у вртић да се мало играм у дворишту (често би и кући каснила). У лијепом сјећању су ми остале упечатљиве и приредбе за 8. март. када смо израђивали поклоне за наше мајке. Ја и дан данас имам тацнице које смо бојили темперама и поклањали мајкама.“

Миљенко Лечић, бивши корисник
„У вртић сам кренуо 1983. године. Сјећам се да сам као мали био јако немиран и да сам се свако јутро тукао. Нисам волио да спавам па сам правио несташлуке када су остали спавали: обично је то било гађање дрвеним коцкама. У вртићу сам, такође, први пут сломио нос када сам се – трчећи, сударио са другом Николом. Обојица смо тада пали у несвјест! Васпитачица Сабахета ме је због тога кажњавала. Сјећам се и да сам са три године, са Драганом Станковић, на приредби у школи „Веселин Маслеша“ добио пакетић у облику кућице.“

Маја Михајловић, бивши корисник
„У обданиште сам пошла са три године – негдје 1989. године. Ја сам јако вољела да идем у обданиште. Мислим да је то било због тога што ме кући нису пуштали да скачем и да се играм, тако да сам се иживљавала у вртићу! Обожавала сам пасуљ, који је имао као неке „црвиће“. Лупали смо металним тањирима када би нам га сервирали.“

Ана Симовић, бивши корисник
„Године 1987-88. године сам била у вртићу и то су заиста биле најљепше године. Сјећам се да сам била члан рецитаторске секције и да смо често приређивали приредбе, а знам и да сам добијала и награде. Ишли смо у шетње по граду и у Пионирски центар. Такође и прве љубави су се јавиле у вртићу. Васпитачице су ми биле Лена и Милена и јако добро су радиле са нама. Трудиле су се да ме анимирају како бих заспала по дану када је било обавезно спавање.“

Весна Давидовић, бивши корисник
У обданишту сам била 1989. године. Оно што ми је остало најупечатљивије из времена проведеног у вртићу јесте ритмичка секција и програм који смо приремале за дочек Нове године. Сјећам се и да сам била избирљива по питању хране тако да су се васпитачице максимално трудиле око мене да ми удовоље, не би ли нешто појела.“

Ана Чанчар, бивши корисник
„У вртићу сам била неке четири године (од 2000. год.). Вријеме проведено у њему је било нешто најљепше и буди јако дивне успомене. Васпитачица ми је била Лена. Сјећам се да сам имала свој кутак за шминку и да сам се обично ту искрадала да се сама играм, када су друга дјеца радила нешто са васпитачицама. Ја сам буквално са пјесмом ишла у вртић и није ми представљало проблем! Припремали смо програме и рецитације за многе свечаности. Било је треме када је нешто требало да се изведе, али би се на крају све добро завршавало.“

Ива Савић, бивши корисник
„У обданиште сам ишла 1987-88. године. Сјећам се да никада по дану – када је било обавезно спавање, нисам могла да спавам и само бих лежала у кревету док не прође вријеме. Нарочито ми се урезало у памћење да нам је тета Лена (мед. сестра) исписивала оцјене, а онај који би све појео из тањира добијао би петицу.“

Милош Срндовић, бивши корисник
„Разгледајући бројне фотографије из времена мог боравка у вртићу, вратиле су се многе успомене дружења са другарима, које се наставило и даље кроз моје школовање. Нарочито ме је привукла фотографија са Деда Мразом испод које стоји натпис: дружење са Деда Мразом након ратне паузе. Тада смо ми сви буквално први пут у животу видјели Деда Мраза, а какве су биле реакције не може се ријечима описати. Сјећам се да је једне прилике долазио Александар Хршум у наш вртић и да је са нама радио дјечију емисију. Што се тиче кросева, учествовао сам на њима од самог почетка. Љубав према, која се пробудила у вртићу, касније ће ме пратити кроз цијели живот , а тако и данас.“

Тања Вујичић, бивши корисник
„Ја сам у вртићу била од 1983-87. године. Васпитачице су нам биле Сабахета и Невена. Сјећам се да смо за дочек Нове године правили капе – то су били фишеци од папира, које смо бојили у црвено, а на врх смо стављали вату. Исто тако смо уклапали ношњу уз то у црвено-бијелим комбинацијама. Занимљиво да су сва дјеца тада вољела војнички пасуљ. Када би посједали за сто и осјетили мирис пасуља, сви би лупали металним здјелицама, што је био баш посебан доживљај. Сјећам се да ја тада никако нисам вољела млијеко, а да су васпитачице само због мене, шећериле млијеко, не би ли га попила. Када сам тек кренула у обданиште, иако сам била 80-то годиште, због висине су ме ставили са старијима (1979.). Када је та генерација пошла у школу, ја сам у вртићу остала још једну годину – сада са својом генерацијом. Знам и да су нав водили у Пионирски у парк да се играмо, али не често, и то су биле посебне прилике. Само двориште испред обданишта је било неуредно и основна занимација су нам у игри биле глисте. У малој сали се налазио телевизор, који су могла гледати само дјеца која су била мирна, што је је била још једна од педагошких метода наших васпитача у покушају да нас смире.“

Новица Станковић, бивши корисник
„У обданишту сам био од 1995-2000. године. Васпитачица ми је била Мира Кунарац. Често смо припремали програм за многе свечаности (Нова година, 8. март). Нико није волио да спава послије подне – па ни ја. Такође нисам волио да једем купус који смо имали за ручак. Испред вртића смо имали тобоган и љуљашку па смо се ту често играли.“

Горан Лечић, бивши корисник
„То је било између 1988-89. године. Васпитачица нам је била Милена Ћаласан, а како се ја никако нисам одвајао од ње, она ме је прозвала: „Мала жута вашка“. Знам да смо спремали приредбе – то је обично било зими, напољу је био велики снијег (Нова година и Божић). Сјећам се и, када смо требали да спавамо и када су се гасила свјетла, да смо ми уствари скакали по соби, трчали око кревета и гурали се.“

Ана Јокнић, бивши корисник
„У вртићу сам била пред рат – 1990/91. године. Васпитачица ми је била Његосава Миличић. Сјећам се као мала да су нас војници (који су долазили у посјету) носали по вртићу, а како смо били мали они су за нас били огромни. Сада дјеца могу да не спавају у вртићу, а тада је спавање било обавезно, што је за нас (који нисмо могли да спавамо) било трауматично. За Нову годину и 8. Март су биле ритмичке групе и рецитације. Сјећам се да нису сва дјеца учествовала у плесу већ само она којој је то ишло од руке – међу њима сам била и ја. Како сам била мезимица васпитачице, обично сам ја водила програме. Постављала бих напримјер питање другарици: Зорана, како си ти дошла на свијет?! А она би одговарала: Родила сам се. Ја даље питам: Како? Онда она каже: Прво је носећа била мама, носила ме у утроби гдје је мркла тама, потом је носећи постао тата, годинама ме носио око врата!“

Кристина Глодић, бивши корисник
„У вртићу сам била око 1987. године. Васпитачице су биле Невенка и Војка. За разлику од брата, који је имао нервне сломове када би требао да пође у обданиште, ја сам вољела да идем јер ми је било лијепо. Знам да су увијек имала похвале када сам изводила рецитације. Припремале смо плес и кореографију за 8. март. Како са храном нисам имала проблем, сјећам се да сам добијала петице од васпитачица. Била сам и једна од ријетких која се није бојала Деда Мраза. Када смо требали да спавамо, иако то нисам вољела, лежала сам и ћутала јер су нас плашили копривом.“

Дајана Костић, бивши корисник
„Ја сам 1995. годиште, а у вртићу сам била од 1998-2000. године када сам се одселила из Фоче. Васпитачица ми је била Невена Обреновић. Сјећам се да смо једне прилике гостовали на Радио Фочи и да смо рецитовали пјесмице које смо раније припремили. Од хране су ми упечатљиве остале макароне са шећером – чак сам касније од мајке тражила да ми их направи али није био исти укус. У вртић су тада долазили и припадници СФОР-а, доносили су нам слаткише, а у дворишту су направили тобоган и пењалице. Из тог периода је остала и једна анегдота. Наиме, мама ми је говорила да пазим из које чаше пијем воду јер је можда туђа и пуна бактерија. Када ме је послије пар дана упитала пијем ли ишта у вртићу, ја сам одговорила да стално пијем из бокала јер из њега нико не пије!“

Маша Милић, бивши корисник
„У вртићу сам била од 2000-2004. године. Кроз тај период сам имала доста васпитачица. Сјећам се да смо Тијана Бијеловић и ја на једној новогодишњој приредби глумиле Стару и Нову годину. Сјећам се и Маскембала када су нам мајке правиле најразноврсније костиме. Спавање је свима био проблем, па и мени. За 8. март смо правили честитке за маме.“

Тијана Бијеловић, бивши корисник
„Од своје четврте године сам била у вртићу па све до првог разреда основне школе – родитељи су ми радили, а ја сам вољела више да будем у вртићу него сама код куће. У обданишту сам стекла пријатеље са којима се дружим и дан данас. За разлику од осталих ја сам обожавала да спавам, а остале сам ружила и тјерала да спавају. Сјећам се да смо пред сваку свечаност имали радионице – припреме за приредбе. Сјећам се и одласка на море, што је за нас било невјероватно искуство!“

Александар Михајловић, бивши корисник
„У обданиште сам се уписао 1996. године. Сјећам се додјеле пакетића за Нову годину, фотографисања са Деда Мразом – када би нам васпитачица Бранка свирала хармонику. Најзанимљивије нам је било и поподневно спавање – нико није волио да спава и сви би скакали по соби.“

Сања Апостолов, бивши корисник
„Мој полазак у обданиште је био 1984. године и трајао је све до поласка у школу. Васпитачица ми је била Мира. Дружење са другарима је било предивно, припреме за приредбе, прославу и обиљежавање Нове године и долазак Деда Мраза. Нарочито ми је урезан у памћење војнички пасуљ, који смо сви вољели. Тада би сви лупали у металне здјелице и узвикивали: Пасуљ, пасуљ! Послије би добили и кришку јабуке што је за данашње услове можда и смијешно.“

Анђела Дубовина, бивши корисник
„У обданиште сам се уписала око 2000. године, а васпитачи су ми били чика Милан и тета Лена. Сјећам се да смо се играли игроказа, што нам је нарочито било занимљиво. Како би избјегла поподневно спавање говорила сам како ме боли стомак и тада би долазила мајка да ме одведе (али су ме брзо сконтали). Мој први плес је био у вртићу. Када би имали задатак, ако би то успјешно урадили, добијали смо папириће са петицама и неким цртежом, који смо носили родитељима да се похвалимо. За рођендане нас је чика Милан подизао заједно са столицом, што је за нас такође било посебно! Имали смо и часове енглеског језика код г. Станка Симовића.“

Стефан Станковић, бивши корисник
„Ја сам у обданишту био од 1995-2000. године. Васпитачица ми је била Мира. Сјећам се да смо сви учествовали у свечаном програму разних манифестација (Крсна слава или Нова година) – обично би добијали рецитал који смо морали научити, па би га вјежбали са родитељима. Највише смо вољели поклоне, а како је то било вријеме непосредно након рата, поклоне су нам слале разне организације, а између њих смо једне прилике добили поклоне од дјеце Афике (врећице у којима су биле кориштене играчке или одјећа). Сфоровци су често долазили и дијелили нам бомбоне. Храна није била Бог зна шта, али вјерујем да се тада ни код куће није боље јело – обично је ту био купус који нисмо вољели, као и супа (ваљда њемачка) са кнедлицама. Прећутно смо се такмичили и чија ће бити боља и већа торта, када бисмо славили рођендане, па смо тјерали мајке да нам испоштују жеље. Слављеник је имао право да понесе кући једну играчку са полице, што смо ми са нестрпљењем чекали.“

Небојша Манџо, бивши корисник
„У вртић сам ишао од 1984-86. Најдуже ми је васпитачица била Сабахета Боровина. Она је била мало строжија и учила нас је да се лијепо понашамо. Од хране се сјећам да смо имали ћуфте и пилетину са рижом. Такође и пријатељства из вртића су се наставила даље кроз живот. Сјећам се да сам са Јеленом Достић правио мање несташлуке. Све то је за мене било лијепо искуство.“

Сања Млађеновић, бивши корисник
„У вртићу сам била од 1984-85. године. Васпитачица ми је била Сабахета. Сјећам се приредбе поводом Дана војске у Дому војске у Фочи. Пошто ми је мајка радила у општини, остала је дуже на послу и закаснила је на приредбу. Ја нисам хтјела да почнем са рецитацијом све док је нисам угледала у публици. Знам и да смо вољели да једемо пасуљ са виршлама.“

Милица Тодовић, бивши корисник
„Иако сам кратко била у вртићу – једну годину, сјећам се своје васпитачице Мире. Никако нисам могла да се навикнем на поподневно спавање. Обично би се правила да ме нешто боли и тада је отац долазио по мене. Што се тиче хране сјећам се да смо често имали рижу па су сви узвикивали: рижа, рижа! У свом албуму имам и фотографију са Деда Мразом.“
Када би он дошао на вријеме, васпитачице би га питале зашто није дошао по мене, онако како сам им ја то рекао.“

Бојана Симовић, бивши корисник
„Из периода проведеног у вртићу (1989-90.) најупечатљивије ми је био растанак са сестром. Када би нас раздвајали – јер је она била у другој групи, годину старија од мене, ја бих обично плакала. Пошто нисмо вољеле да идемо у вртић, често смо покушавале да преваримо мајку да смо нешто заборавиле код куће или да морамо у тоалет. И моја прва симпатија из вртића био је Милан Павловић.“